"Zelena priča" (priča prema zadatku)

Prema zadatku „Žuta priča“: Sretni koraci 3: radna bilježnica za treći razred osnovne škole (2011. / 2007.), Vesna Runac Marjanović, Andrea Škribulja i Sanja Župa, Glavna urednica: Petra Stipaničev Glamuzina, Ilustracije: Mirjana Sever, 5. izdanje, Zagreb: Profil International (str. 24). Hvala Andreu za ispravljanje.

Zmajić Ze-Ze živi u Zelengradu.

Tamo je zeleno. Svi uživaju u zelenoj boji.

Zmajiću je jednog dana postalo dosadno, a i mama je vikala na njega jer nije odnio na pranje svoj zeleni tanjur. Ze-Ze se spustio u podrum i otvorio djedovu staru zelenu škrinju.

U sredini blaga bila je zelena ulaznica s napisanim tekstom. Zgrabio je da čita tamnozeleni tekst: Za zabavu što će tvoji prijatelji zavidjeli, govori zim-zim-zimzeleno!“

„Zim-zim-zimzeleno!“ naglasio je Ze-Ze, ali ništa se nije dogodilo.

Opet je probao i glasnije, „Zim-zim-zimzeleno!“

Za trenutak isto ništa, zatim i zelena prašina je podigla oko njega. Polako otpočetka i uskoro brzo i brzo dok nije vrtio na glavi da je samo vidio zelene boje ispred njega i iza očiju.

Kad se probudio, Ze-Ze je primijetio zelene zidove, zeleni krevet, zeleni stol, zelena vrata, zeleni tepih i zelene papuče pa je nosio zelene pidžame, ali nije znao kada ni kako.

Zabrinuo se dok mekše zeleno svijetlo je došlo po njega. Osjećao se miran i sretan, da je zelene boje živ.

Kad je opet otvorio oči, bio je vani na zelenoj travi sa zimzelenim stablima staviti robu na liniji. Ljutio se, istodobno i došla je zelena prašina.

Dalje i dalje je radio ovako u čudesnoj zelenoj zemlji koja se naziva Zimzelenirad. Pratio je zelene tanjure, spremio zelenu dnevnu sobu, meo zelene stube i kad nije mogao više, plivao u zelenom jezeru.

„Da, ovo plivanje u lijepom zelenom zraku je najbolja stvar“, rekao je naglas.

Ali više je Ze-Ze radio sve zelene stvari da je želio izbjegavati. Uvijek kad je to zamislio, opet se vraćala zelena prašina i izgubio je vrijeme.

„Ne, ne jos!“ viknuo je zeleni Ze-Ze.

Kad je opet došla zelena prašina, tresao je Ze-Ze da nije mogla ostati na njemu. Kad je ona otišla, vidio je sve oko sebe i nijedna stvar nije bila zelena, već crvene boje.

Zelengračani mrze crvene boje jer je znak da zmije idu sve uništiti vatrom. Bila mu je noćna mora da nema zelene.

„Želim moju zelena doma!“ plakao je, „Želim moju mamu!“

„Pa ovdje sam, zlato“, odgovorila je mama, „I dok imam zelene kekse za tebe, nemam čisti tanjur jer nisi još ga oprao. Sve ti je u redu?“

„O mama, oprosti mi!“ rekao je Ze-Ze, „Nestala si me i zelene boje!“

„Nisi nigdje otišao, bio si u zelenom podrumu svog vremena.“

„Ne, ne, ali u crvenoj zemlji bez zelene! Bilo mi je strašno!“

„Sigurno nisi, dušo. Samo si drijemao, ništa više. Idemo oprati zelene tanjur da pojedemo kekse. Tvoje omiljene i imaju puno zelenih čokolada.“

Ali je Ze-Ze bio u toj crvenoj zemlji i stvarno je bila zelena što su vilenjaci bojali crvenu da bi zahvalio doma. Djed znao da će proći jedan dan kad Ze-Ze bi želio boriti protiv mame, a ovo mu je bio način da on opet bude dobro i zeleniji prema mami koju djed je jako volio puno srca i duše.